Nisam se stigla ni ohladit od half IM u Poreču, a već je trebalo krenit sa pripremama za maraton, prvi maraton. Poseban po tome jer je start u Aziji, a cilj u Europi.
Ko bi tome mogao odolit, ali ne samo to, 17.11 je mom bratu Ivi rođendan. Brat koji je sad jako daleko, i koji je bija moja ogromna podrška oko mog prvog polumaratona, i od kojeg je krenija triatlon.
Želim istrčat maraton za njega..
Po prvi put imam svoj program i nastojim radit po njemu. Uskaćem u peti tjedan programa, jer još je malo manje od 2 mjeseca ostalo do maratona. Uglavnom imamo ekipne treninge Dario, Vuko, Pape, Škare i ja, a na dužinama nam se pridružuje i Mirela.
Šta više ljudi, to lakše i zabavnije odradit trening.
Do sada moja najveća dužina je polumaraton, a u programu još za istrćat ostaju 28, 32, 35km .. Skoknila sam do Zagreba dok je bio maraton i otrćala peticu u gomili sa jos par tisuća ljudi, to mi je došlo kao lipa priprema posli za polumaraton u Ljubljani, a Ljubljana je bila uvertira za Istanbul. Sve je išlo baš po planu, a onda je 7 dana prije polaska na put usljedila jedna prehlada i tu sam stala sa svim treninzima. Bolje se odmorit, nego se preforsirat pa upropastit sve.
Navečer zadnje pripreme, pregledavanje stvari, ništa ne prepuštam slućaju pa sa sobom nosim svoje gelove, (šta je ispalo super jer Turci još nisu otkrili gelove i toga nema tako za kupit) magnezij, recovery, tablete protiv bolova ne nosim, za to je zadužena Mirela.
Uz minimalno kašnjenje, nas 46 se krca u bus i krećemo za Sarajevo. Naravno, oni najglsniji su iza i spavanje sam u startu zaboravila . Stajanje u Jablanicu, slikavanje u majcicama Maraton života, kratki odmor i pravac Sarajevo. Brzinsko ostavljanje stvari u hotelu, odlazak u obilazak grada, čevapi u Želje, a onda i koja rakijica. Ipak je Sarajevo puno hladnije od Splita, treba se nekako ugrijat. Dizanje ranom zorom, bus, avion, vremenska zona naprid i eto nas u Istanbulu. Sad nas je još i više jer nam se pridružila u Sarajevu Tanja iz Beograda, a i nešto ekipe šta su u svom aranžmanu došli do Sarajeva, među njima Sina, koji je to jutro organizira dolazak za nama i kupija avionsku kartu.
Opet trpanje u dva busa i više od ure vožnje kroz grad do Taksima, di nam se nalazi hostel. Prošli smo preko mosta di za dva dana trebamo trćat. Upijam pogledom lipote Istanbula, osim osebujnog stila gradnje i njihove kulture, ostajem zapanjena veličinom tog grada od šesnaestak miljuna ljudi. Na Taksimu smo raspoređeni u dva hostela, jedan mirniji u mirnijoj cetvrti i mi malo življi i neumorniji u samom centru žiže. Ulaz do hostela s live strane slastićarna i red kafića,sa druge strane noćni klub i red kafića, pekara, trafike… preko puta ista prića. Da se nigdi ne maknemo, sve imamo u ulici, i za razliku od Hrvatske sve im radi od 0-24. Isto je u 3 ujutro i tri popodne, rijeke ljudi šetaju ulicon puno šarenih slatkih izloga.
U apartmanu smo sa Papon i Vanom, koji su dosli samo turistički. Odma smo išli predignit startne brojeve na drugom kraju grada, i nastavili sa razgledavanjem. U skroz novom okruženje već sam i zaboravila da sam tu zbog maratona, dva dana smo imali maratone u hodanju i isprobavanju njihovih tradicionalnih jela. Promet im je fascinantam, taksisti voze doslovno kao luđaci, traka nema, pravila se ne poštuju, svak vozi kako stigne, i još se s njima cjenkaš oko plaćanja. U taxi kombi za 6 osoba plus vozač, nas se vozilo 10 plus vozač, i tako puta dva. U apartmanu smo provodili minimalno vremena, a i kad smo bili u njemu, stalno je bio pun, prozvali su ga apartman Mala Kate. Tako da od odmora niti predaha nije bilo bilo ništa, kao ni od noćnog spavanja, jer je ulica toliko glasna da se buka ćuje kroz zatvorene prozore. Par sati nekog napola sna, a sat već u 6 zvoni, sastanak je u 7 ispred hostela. Koce je izraćuna s obzirom na daljinu i gužvu do starta da je najbolje krenit 2 ure prije starta. Organizirano je da autobusi kupe trkaće po cilom gradu i vode ih do mosta. Put autobusa idemo zajedno Marin, ja, Dario, Pašo, Koce, Mladen, Sindik, Mario, Ana Forska, Sandra, Tanja i Paško. Došli smo ipak malo prerano, a na mostu nema ništa u blizini, tako da sam ostala bez jutarnje kave. Fascinantno je kako su uz tako gust promet uopće uspili zaustavit promet radi trke, u Splitu bi zbog toga nekom odrubili glavu. I ne samo to, nego su situaciju iskoristili za pituravanje traka na cesti, i ovo je ujedno jedini dan kada je preko mosta dozvoljeno hodanje. Iako je više od sat ipo do starta već je puno trkaća i uvik se dobro zabavim promatrajući kreacije i pokušavajući svatit “šta je pjesnik tija reć”, kao npr. jedan Japanac koji je obuka svileni pinki kimono, dole patike i kompresice a na leđa nosiljku i u nju plišanu igraćku majmuna!?!?
Iz minute u minutu busevi sa novom hordom ljudi nailazi, i sad je već prava gužvara, polako se spuštamo prema startu i autobusu u kojeg ćemo ostavit stvari da nas doćekaju u cilju.
Polako srećemo ostatak ekipe, Bizoni su tu, Sina s njima, Mirela, Denis, Vuko, Proso i Riki. Pozdravljam se s Marinom, on i Paško imaju start 15 min iza nas jer trće desetku. 42km i 15 km startaju zajedno, samo na razlićitim stranama ceste. Polako se guramo do buseva, skidamo se i stvari ostavljamo u busevima, koji su oznaćeni po brojevima, koje smo dobili sa torbama od organizatora. Sad je već pravo umjeće negdi se progurat jer ljudi je prava rijeka, dokle god se pogled pruža, samo maratonaca ima oko 3200 plus 4000 na 15 km i ko zna koliko ekipe na 10 km. Riki, Sina i Sandra su na 15 km, a mi svi ostali trćimo maraton, s tim da nas je 6 debitanata Mijo, Miljenko, Doktor, Mirela, Ana i ja. Malo je hladno, svi cvokoću zubićima i skakuću u mistu, dok smo ja i Dario na sebe navukli lipe plave kese za smeće (neupotrebljene naravno). Uopće nisam nervozna, super se osjećam, treninge sam odradila bez problema, gelovi su spremni i samo se ćeka okidanje pištolja. Iskusniji dio muške ekipe je krenija prvi, za njima Tanja i ja sa 2,5 min zaostatka, a iza ostatak ekipe. Obućena u kesu pretrćala sam preko mosta i taman mi je toliko trebalo da se ugrijem, nakon toga kese se rješavam i uz lagano trćkaranje Tanja i ja pokušavamo se probiti kroz gužvu šta je nemoguća misija. Kad već ne mogu trćat kao tribam, zabavljam se promatranjem ljudi oko sebe. Za oko mi zapne stariji gospodin koji vodi dva psa na uzici i oba psa imaju broj, a on nema!?! Pa invalid bez noge sa štakama, pa kostimirani trkaći, pa sa perjem na glavi, perikama, raznim zanimljivim natpisima na majicama. Do petog kilometra kojeg sam prošla za 25 min, već sam izgubila Tanju, prišla Jalu Teklića i došla do Grgata. Paše mi njegov tempo pa dio puta ćakulamo i trćimo zajedno.
Put nas vodi do prve kompezacije, tu na okretu srećem polako našu ekipu, javljamo se jedni drugima, prolaz na desetku mi je malo ispod 50 min, Vuko klikma glavom, viće: ne ubrzavat!
Svako 2 ipo km je okrepa, ima je dovoljno, tako da bez problema svaki put dobijem malu bočicu vode. Prije petnaestog kilometra naletimo na Kiku, umoran je još od New Yorka, otkazale su mu noge pa je usporija i dok sam prićala s njim izgubila sam Grgata, tako da dalje nastavljam sama. Gazim po dugoj i napornoj uzbrdici na osamnaestom kilometru i ugledam Iris kako čeka sa aparatom, nisam sigurna jel san ili java, vićem joj, jesi li to stvarno ti???
Koji neopisivi osjećaj sreće imat navijaća usred Istanbula !!!!
Sa smješkom od uha do uha nastavljam dalje i prelazim polovicu puta, uzimam drugi gel, dobro je, još samo toliko. Dan je prekrasan, sunćan, najlipši otkad smo tu, gužva je osjetno manja i sad idem prema drugoj kompezaciji po beskrajno dugom pravcu .
Razmišljam o trkaćima na Stareku, nemam pojma jesu li vć gotovi, kad je bija start, kakva su vrimena imali, a možda baš u ovom momentu i oni trće . U suprotnom smjeru vec nailaze Kenijci, s kojom lakoćom to oni rade, a onda gledam sebe, već krivo gazim zbog boli koju osjećam. Usporim, prohodam koji korak, pa stanem trest nogu, istezat se, pa se sitim onog Mirelinog Voltarena kojeg jutros nisam stigla uzet, bas bi mi sad dobro doša.
Nastavljam dalje trčat, ocekujem svoje brze u suprotnom smjeru, nailaze pomalo, Pašo i Dario, nisam se nadala Pašu vidit, ajde moga bi ovaj put oborit svoj rekod i istrčat maraton ispod 4 ure.
U malo drugacijem rasporedu nego na kompezaciji na desetki srećem i ostatak ekipe, Denis, Proso, Grgat i Vuko. Uskoro sam i ja na okretu, skoro je trideseti kilometar, pa sad pratim i situaciju iza sebe.
Tu negdi Bizon Mijo, proleti kao munja pored mene, pozdravi i nastavi, izgleda tako svježe i pun force.
Prvo u suprotnom smjeru vidim Mladena, a onda malo nakon njega i Tanja, a onda pomalo tu je i ostatak. Opet stajem, hodam, šepam ,boli me užasno, pokušavam otpustit elastićnu špigetu, skidam patiku, razgibavam nogu, okrećem se, pogledom tražim Mladena, on je mi je najbliži, ali njega nema na vidiku. Onda pokušavam izraćunat tempo, pa krenem trćat, pa opet stanem hodat, pa krenem… ajme nikako uvatit ritam. Pa šta se ovo događa mislim se sama sa sobom, oću, trći mi se, a noge me ne slušaju.
Sitim se brata, sitim se svojim doma, Mie, sitim se prijateljica, svi oćekuju od mene da završim, a ja borim sa svojim nogama i nikako da ih pokrenem. Onda zadam sebi, ma još dva kilometra trćanja, pa onda mogu malo hodat i sa tom mišlju u glavi trćim cilih 500 metara, pa kažem sebi, ajde stat ću na okrepu, pa ću od tu poćet trćat. Al nikako krenenit, a šta je najgore desna noga me toliko boli da se na nju jedva oslanjam, skroz šepam i dok hodam boli još i više.
Tu se od muke rasplaćem, i tako uplakana nekim kvazi šepajućim trćanjem nastavljam naprid. Ajmeeeeeeee, samo da mi je neko moj sad, oko mene sve neke nezanimljive face, nisam s nikim progovorila, vrtim se opet iza sebe, a nikoga na vidiku. Tip livo od mene zajaukne, vidim da ga vataju grćevi, samo se ukipija i ne mrda, pogledam desno drugi leži na travi i isteže se, pogledam ivo priko ceste, tip leži, taj se ni ne pari živ. Mislim se, majko moja mila, a šta je meni ovo tribalo??? Posli sam na rezultatima vidila da sam od 30-35 km trćala 32 min i to je bila moja ” kriza ” moj prvi ” zid “.
Neznam ni sama kako ali negdi prije 35-og kilometra moja agonija prestaje i napokon vatam ritam, boli sve i liva i desna noga i najradije bi da sad nemam noge, ali kako mi je Vuko jedanput reka, kad u autu nešto klapa pojaćaš radio da ne ćuješ, tako i ja, stiskla zube i idemo. Tu mi se iznenada prikljući Boris, prijatelj od Bizona i nas dvoje usklađenog koraka nastavimo.
Borimo se sa vitrom u prsima, al ne stajemo prćat, ja nabrajam šta me sve boli, nabrajam koliko sam vrimena izgubila od planiranog, baš nam je bilo lipo, dok on nije reka da će me napustit…
Očekivala sam da će ubrazat ovih par kilometara prije kraja i da ću opet ostat sama, kad on da ne može više pratit moj tempo i uspori. Ništa, eto mene opet sama, prkosim tom vitru, ma da se bar imam u nećiju zavjetrinu sakrit. Dva kilometra prije kraja prolazilo se kroz špalir navijača, to baš daje poticaja za naprid, al zato su tu uzbrdice za usporit stvar. Samo mi je to sad tribalo nakon svega još i borba sa uzbrdicama. A onda sam umrla od smija jer sam na vrhu uzbrdice, već skoro pred ciljnu ravninu našla Miju Špara kako se drži rasvjetnog stupa, pitam ga, jel dobro?, a on meni, “go Ane, go”. I tako ja dajem sve od sebe i ćini mi se da šprintam, da letim, čak stižem neke u ciljnoj ravnini .
Krajićkom oka vidim Papu i Marina iza ograde, prolazim pored nji i ulazim u cilj. Nisam zadovoljna, prešla sam granicu od 3: 45 h , koliko sam sebi zacrtala. Medalja oko vrata, suza u oku, prvi maraton je istrčan, Ivane sretan ti rođendan ! Proteturam par koraka i ugledam Vuku. Zagrlimo se, čestitamo jedno drugom, vidi na meni da sam zbunjena i bolna pa me stavlja u red za masažu. Dok ćekam red, odnekud se ukazuje opet Iris, uzima moj broj, ide mi po torbu i diplomu, ja sam još zbunjena u nekom čudnom stanju sam, i sretna i tužna.
Polako nailazi ostatak ekipe, po facama se može pripoznat kome je ovo bija prvi maraton, svi izgledaju zbunjeno. A onda skužimo da je promet zbog nas u gradu zatvoren i da sad pješke treba nazad do hostela. Sad smo mi u poziciji navijaća i spuštamo se ulicom di maratonci još završavaju svoje zadnje kilometre. Tako bodrimo i našeg Jalu Teklića. Kretnje su ogranićene, svaki korak je bolan i put do hostela traje više od sat vremena.
Dva dana stepenice su mi bile najveći neprijatelj! ! !
U hostelu je opet okupljanje u našem apartmanu, preprićavamo dojmove, šaljemo rezutate Škari, on šalje rezultate sa Stareka. Osim boli u nogama, nisam umorna pa sam se samo otuširala, Iris me na svoj joga naćin istega i eto nas opet vani u šetnji i zajednićkoj većeri. Sutradan šta se tiće nogu nije mi ništa lakše, ali to ne znaći da nećemo iskoristit zadnji dan u Istanbulu.
Ujutro grupni posjet megalomanskom aqariju, popodne beskrajna šetnja Bazarom, zadnja prilika za kupovanje suvenira, (njihovo cjenkanje me stvarno nerviralo) zajednička većera i za kraj odlazak u noćni klub, potrošit sve do zadnje lire. Za ne falit, svi lokali i dućani u Istanbulu su na otprilike 4 kata, (uski, a visoki) ako i sjednemo u prizemlje, onda wc mora bit dva kata više, kao da se rugaju s nama. Skužila sam da je boćno silaženje, skalu po skalu bezbolnije. Uz jedva četri sata sna, eto nas opet sa putnim torbama ispred hostela, krcanje u buseve, avion, Sarajevo, čevapi i bus za Split. U busu se prepričavaju dojmovi, već se rade planovi za nove trke, a Pašo ima inspiracijski momenat potaknut ” veselom vodicom”.
U sridu ujutro sam bila kao nova, kao da nisam ni trćala.
Prvi put je najteže, zato jedva ćekam drugi put, i drugi put umisto gela nosim čekić sa sobom da oko tridesetog kilometra lakše srušim zid 🙂
Ane Maratonka (Aljinović)
