Sićam se lani, nakon šta sam otrčala svoju prvu ligu da sam saznala za stranicu Mk Marjana i zalutala među priće “di smo bili” i prva prića koju sam proćitala bila je baš iz Ljubljane, Levačićeva Ljubljanska drama. Sićam se da sam bila oduševljena, druženje, putovanje, trčanje maratona ….tada mi je sve to izgledalo nedostižno. Ali eto nakon godinu dana vratila se ja iz Ljubljane, sa istrčanim Ljubljanskim polumaratonom.
Stvarno vridi ono, “pazi šta želiš ”
Da krenem redom, okupljanje na Lovrincu u subotu ujutro u 7 sati. Mini bus za nas 14, naš vozać i trkać maratona Sedlar, do njega maratonac Mišel, iza polumaratonci Krešo,Pave, Krmek, Ana C. Dario, Juras, Španjolac , ja, maratonka Kike, maratonac Levačić i naša već poznata pratnja Ana L. Nakon malo kašnjenja pridružuju nam se i polumaratonci Maja i Denis. Malo nam je tisno, vozim se ka punjene paprike, al nema veze ekipa je dobra, zabavna, baze lete na sve strane.
Jedna usputna kava na autoputu, brzinski prelazak granice (za živo čudo svi su imali dokumente) i nakon toga smo morali zbog zakonske obaveze stat pola sata da se vozač odmori. A tu Sedlar nastupa sa domaćim kruhom, kulenom i pancetom, taman punjenje sutra za trku. Vrime je fenomenalno, za razliku od lani kad su imali sniga, nama je nadprosječno toplo i guštamo kao gušterice na suncu. Nakon pola sata trpanje opet u bus i pravac BTC, potrošit malo eurića, pokupili Grgata i na podizanje startnih brojeva. Sve je puno ljudi, od trkaća do izlagača, štandova sa svom mogućom opremom, opet moramo trošit,jer jednostavno nemoš odolit tolikom izboru i šarenilu svega i svačega. “Probali” smo malo manistre , opet se jedva skupili i krenili do hostela Vila Veselova.
Tamo smo stigli malo prije 18.00 h. Hostel je odlićan, pun je detalja i toplo djeluje, več provjeren jer su tu bili i lani, blizu starta je. Nakon prijave muski dio ekipe se smjesta u osmokrevetnu sobu sa krevetima na kat, a ženski dio i Dario je kat poviše u šestokrevetnoj sobi. Levačić i Pave su u susjedstvu, u drugom hostelu. Svi zajedno smo izašli prošetat vidit di je start i tu srećemo Kuzmaniće koji nam se pridružuju u obilasku. Nakon toga na večeru u Pomf , opet provjereno lanjsko mjesto, samo ove godine nije bilo tako dobro kao lani. Tu nam se pridružuju Pape i žena na večeri. Šetnja po Ljubljani, slikanje na trgu, tu srećemo ni manje ni više nego cilu ekipu Bijelih bizona, splićani su opkolili Ljubljanu, iskaču sa svih strana . Vuko je isto navećer stiga. Promet u gradu je već zatvoren, rade se završne pripreme za sutra. Svi smo već pomalo umorni, a treba se odmorit i pripremit sve za sutra. Sat se tu večer micao i imali smo sat više za spavanje, a mi smo se spontano svi probudili u 6 iako je start bio tek u 10 ipo. Hostel je osim nas pun trkača, uglavnom Francuza i Njemaca i svi zajedno se nalazimo ujutro na doručku i atmosfera je ludilo, svi kao da smo jedna velika trkača obitelj. Svi se prošetavaju po hostelu u svojoj trkaćoj kombinaciji,stanje za wc je opsadno jer nas je previše, a wc-a premalo, a svi smo u istim problemima. Ove godine hit nisu rukavice, ali zato jesu kompresijske čarape u svim bojama . Super stvar je bila da iako smo iznili stvari iz soba mogli smo se vratit u hostel na tuširanje nakon trke.
Tu naša pratnja Ana L stupa na akciju i brine se oko ključa i naših stvari. Sat vremena prije starta Dario, Krešo i ja nalazimo se sa Papom, Vukom i Mirelom, ispred hotela Slon koji je odma na startu. Ograđeni dio već se puni trkaćima koji se zagrijavaju, oko ograda je puno promatrača, navijača, bubnjevi se čuju, atmosfera se zakuhava. Tu negdi u gomili je i ostatak naše ekipe, ali nikog nismo u toj gužvi sreli. Nakon kratkog zagrijavanja preskačemo ogradu i uskaćemo u zonu 1, njih četvorica ciljaju na vrime od 1:30, ja na 1:40, a Mirela 1:50.
Osjećaj je neopisiv, prvi put sam na tako masovnoj trci, čini mi se da mi srce kuca u taktu bubnjeva koji su poviše nas, sve je tako glasno , voditelj viče nešto na slovenskom, zvižduci, pljeskanje, totalno ludilo, treba se oduprit atmosferi i pazit da me ne ponese i da ne idem jako. Prolazimo kroz start samo malo više od minute zaostatka za prvima i stopili smo se šarenilom i zelenilom rijeke trkača, koji prolaze kroz špalir navijača. Posli sam vidila da je tribalo deset minuti da svi prođu kroz start.
Prvi kilometar svi se držimo skupa, oni su mi isprid, Mirela iza, prolaz nam je oko 4:35 po kilometru. Sljedeći kilometar puštam njih da se udaljavaju jer oni ubrzavaju, a ja želim ostat otprilike na tom tempu, Mirela malo zaostaje, sve ide po planu. Ja sam toliko pod dojmom svega oko sebe, ne znam di prije gledat, gledam trkaće koje prelazim, koji prelaze mene, lagano gurkanje sa svih strana, gledam navijaće koji tako srčano navijaju, drže transparente, očekuju nekog svog i pitam se oće li ga prepoznat u tolikoj gužvi?
U tom razmišljanju negdi na trećem kilometru prekine me Kike koja dotrči do i pita jesam li vidila balun za 3:15? Iznenadila sam se kad sam je vidila jer znam da ide na 3:45, a zašto je krenila ovako jako i zašto je tražila balun za ranije nisam saznala, ali sam joj rekla da balun nisam vidila i da je dug put pred njom, da bi bilo bolje da malo digne ručnu. Tako je Kike ostala iza, a ja sam nastavila po planu i pet kilometara prošla za 23 min.
Nisam se tila zaletit, nisam znala u kakvom sam stanju fizički, oće me umor uvatit, jer sam po programu za maraton (koji če bit tri tjedna nakon ovog) imala puno dužina prošli mjesec. Oko 230 km pretrčanih u misec dana i nije baš malo. Nastavljam ja dalje, već smo izašli iz grada i trčimo kroz šumu, tu već ima manje ljudi oko ceste pa promatram ljude oko sebe, njihove kreacije, dodatke, tehniku trćanja, slušam zvukove koje ispuštaju, proučavam izraz lica ženi pored sebe koja tako glasno stenje da me to skroz remeti pa dajem gasa i pokušavam se probit dalje od nje da je ne čujem.
Okrepe su super organizirane, ima ih puno, ima od vode do energetskih napitaka i voća, keksića, čokoladica, svega šta jednom trkaću može zatrebat. Na svaku stajem i pijem, u glavi mi je još Jadrijev koji se prošli vikend srušija zbog dehidracije, a to nikako ne želim.
Ulazimo opet u grad, dolazimo do dijela di drže zastave, skačem i dotićem Hrvatsku zastavu, dajem petice djeci koji stoje sa ispruženim rukicama, bodre nas svi redom i mladi i stari, svira limena glazba, transparenti na sve strane, zabavljam se čitajući natpise. Razmisljam kako bi sam bilo lipo vidit nekog svog, to bi me tako napunilo energijom, a znam da je šansa za to ravna nuli i to me baš nekako rastuži. Nemam baš prilike kao na ostalim trkama doć do nekog svog zena kad noge rade svoje,a misli odu na drugu stranu, jer me stalno neko prekine, zbog dresa mi dovikuju Splićanka, Torcida, Marjan, šalju pozdrave nekom u Split, presmješno.
Oko desetog kilometra je Jure violina dotrća do mene, malo smo trčkarali zajedno ćakulali, on je to jutro iz Splita avionom doša u Zg i autom su ga doveli pred sami start u Ljubljanu, Kuka da ga malo noga boli pa da ide požurit da prije završi. Do kraja više nikog poznatog nisam srela i dalje trčim tempom koji mi odgovara do 15-og kilometra. Uzimam gel i trćim do 16-og. kilometra, imam još force za dalje. Na 16 km prolaz mi je 1:17:45 ,da bi završila za 1:40 moram malo ubrzat. Do cilja su nas vodile četri trake, dvi za 42 i dvi naše za 21, izbacila sam se iz gužve i trkača uz duplu punu crtu na sredini ceste. Prestigla sam gomilu ljudi na tom pravcu, fokusirana na cestu ispred sebe,rad ruku i nogu i više ništa oko sebe nisam vidila. Blaga uzbrdica i nakon toga u daljini vidim ciljna vrata i čujem opet one bubnjeve.
To je to, tu sam, još sam malo, i idem ispod ure 1:40 kako sam planirala, prolazim kroz zone odakle smo kremenili , zonu 5, 4, 3, vidim na jednoj zoni veliki sat, crvene brojeve štoperice, šprintam svom snagom…ali ovi ispred mene prolaze taj sat i idu dalje, ajme, pa tu nije cilj !! Izgledalo mi je kao da ću se srušit taj tren 100 metara pred ciljem i da nemam snage šprintat više. Nekako, ni sama ne znam kako istrčim još tih 100- 200 metara pa oštro skretanje uljevo i onda ciljni pravac, onaj pravi i ulazim u cilj 1:40:14 . Dok pokušavam doć do zraka, zaskoči me cura stavlja mi medalju oko vrata. U cilju me doćekuju Dario, Vuko, Pape, Krešo, Jure i Kuzmanić stariji, čestitamo jedni drugima i idemo zajedno tražit Papinu ženu Vanu jer su nam kod nje majice za obuć se.
Povratak u hostel na tuširanje. Tamo je već Denis i Španjolac, malo za nama dolaze Juras i Krmek. Nakon šta smo se doveli u red, istegli i napokon iznili stvari iz hostela vratili smo se na cilj po diplome i dočekat naše prave maratonce. Putem smo sreli Maju, Anu C., Rikija i Bizone, tako da su svi “naši polumaratonci” viđeni i svi su prošli ok. Išli smo na cilj čekat Levačića jer smo njega oćekivali prvog negdi od 3:30 . Naš dres je proša oko te ure kroz cilj, ali je bija na Španjiću, a za njega nismo ni znali da je iša. Za njim Grgat,a onda jedna jedina i neponovljiva Kike,koja je rasturila i išla 3:44!!! Za njon Mišel….. a onda smo se već svi zabrinili di nam je Levaćić. Mirela, Vuko, Dario i ja smo se montirali nasrid ceste kilometar od cilja i bodrili ekipu. Vidili smo Vudrića, a onda i legendu Sedlara. Čovik je stvarno legenda, iza sebe im jedan polumaraton u petom misecu, dugu stanku u trćanju i nešto malo trćanja u zadnjih misec dana, a otiša je trćat maraton. A sve samo zato jer se krivo kliknija na prijavama, pa nije tija odustat. Zadnji kilometar su trčali on i neki tip, držeći svako svoj kraj Hrvatske zastave. Na kraju smo ispratili sve “naše maratonce” osim Levačića, negdi je u međuvremenu proša. Nas troje smo s Vukom išli kući oko 15.00h to je komodnija verzija od busa, ali nikako brža jer smo došli doma u 1.30 ujutro. Ne zbog spore vožnje, nego zbog čestog stajanja. Sa Levačićem smo se čuli, živ je, samo je bija toliko loš da nije oborija ni Pašin maratonski rekord 🙂
ANA ALJINOVIĆ
